Zašto trčim? Ovo pitanje, za mene, predstavlja više od jednog jednostavnog pitanja.

Živim da bih trenirao. Plivao, vozio bicikl i trčao.

Možda bi ovo bio najjednostavniji i najpribližniji odgovor za sve što osećam prema sportu, ujedno i prema trčanju kao neizostavnom segmentu triatlona.

Trčanje sam oduvek voleo, ali je ljubav prema biciklizmu bila jača, pa je tako izbor prvog sporta bio na strani biciklizma, sve do pojave triatlona, kroz koji počinjem da upoznajem i atletiku, ali i sebe.

Vrlo brzo, trčanje je postalo moja strast i najjače “oružje” na trkama.

Prva atletska trka koju sam uradio posle 2 meseca treniranja bio je novosadski polumaraton (1:30'), a druga, par sedmica kasnije beogradski maraton (3:30'). U istoj godini postao sam evropski prvak u paratriatlonu, Pontevedra / Španija.

Naredne godine na Sretenje (15.2.2012.), sa velikim prijateljem Goranom Nikolićem startovali smo i istrčali 10 maratona za 10 dana (422km) od Kragujevca do Mostara. To je bio jedinstveni sportsko-medicinski poduhvat. Sećam se da je bila vanredna situacija u zemlji zbog niskih temperatura i da je upitno hoćemo li dobiti dozvolu da krenemo. Tog dana bilo je -20 C.

Nisam stigao ni da se radujem ovom postignuću, jer sam morao da se spremim za evropsko prvenstvo u paratriatlonu, Eilat / Izrael, sa kog sam se vratio kao vice - šampion.

Bio sam kandidat za Paraolimpijske igre u Londonu kao parabiciklista, ali sticaj okolnosti učinio je da ostanem “kod kuće” i energiju usmerim u pripremu za Svetsko prvenstvo u paratriatlonu, Auklend / Novi Zeland. Deset dana uoči odlaska na trku pošao sam biciklom iz Čačka u Kragujevac (što i danas radim) kako bih uradio finalne pripreme. Na pola puta iz susedne trake izleteo je automobil koji me udario i prilikom tog pada zadobio sam prelom ručnog zgloba, dva rebra, istegnuće ramena i naprsnuće kjučne kosti. Bio sam svestan svog dotadašnjeg rada i činjenice da su mi noge ostale nepovređene. Rešio sam da idem na trku. Verovao sam!

Trčanje je presudilo u moju korist. Sprint finišom u poslednjih 200m pobedio sam takmičara iz Brazila. Postao sam vice - šampion Sveta.

U 2013. godini istrčao sam Beogradski polumaraton.

Iako mi je posle igara u Londonu glavni cilj postao Paraolimpijske igre u Rio De Jeneiru, 2014. godine nakon Svetskog prvenstva u paratriatlonu, Edmonton / Kanada, sa kog sam se vratio sa bronzanom medaljom, saznao sam da će “moja” kategorija (samo muškarcii biti izostavljeni sa ovih igara odlukom domaćina, Brazila. Bio sam razočaran takvom odlukom, ali nisam dozvolio da me ta emocija nadjača.

Prijavio sam se za maraton u Atini, koji me uvek privlačio zbog svoje istorije. Doživljavao sam ga kao jednu vrstu “hodočašća” svih maratonaca. (3:09'). U međuvremenu dobio sam poziv za plivačke pripreme u Istanbulu za paraplivače. Prihvatio sam poziv. Pripreme su se sprovodile do datuma koji je već bio rezervisan za maraton, pa sam se opredelio da iz Turske par dana ranije ipak odem u Atinu i ostvarim još jedan san.

Ali to nije sve;

Neposredno pred pripreme, odnosno maraton, u Srbiji je bila organizovana prva triatlon trka Half Distanca. Na poziv organizatora, formirana je prva promo štafeta u kojoj sam dobio čast da učestvujem kao trkač na 21km. Tako smo postali i prvi državni prvaci ove discipline i tu titulu smo odbranili još dva puta u naredne dve godine.

Definitivnom odlukom da “moja” kategorija neće učestvovati na igrama u Brazilu, rešio sam da svoj put do Ria probam kroz plivanje. Zašto plivanje?

Plivanje mi je bilo najslabija strana triatlona. U biciklizam mi se nije vraćalo, a trčanje u kom sam bio blizu norme već u to vreme, stavio sam po strani. Znao sam da ću se kad-tad vratiti triatlonu, pa mi je ovaj potez bio ujedno i kao neka vrsta ulaganja za taj povratak. Želeo sam da spoznam sebe i kroz ovaj sport, individualno gledano.

Dvogodišnji plivački rad krunisao sam sa tri zlatne medalje (50, 100, 400 m slobodnim stilom) na Evropskim univerzitetskim igrama u Rijeci 2016. Ostvario sam B normu za igre, što nije bilo dovoljno da odem u Rio.

Mesec dana kasnije odlazim na prvenstvo Evrope u half-distanci u austrijskom Tirolu, sa kog se vraćam sa vice-šampionskom titulom.

Ubrzo nakon toga istrčavam još dva spojena maratona u dva dana sa Goranom Nikolićem koji se nalazio u svom novom maratonskom poduhvatu 55 maratona za 55 dana.

Tih dana dolazim na ideju da kontaktiram prijatelja iz Rijeke kog sam upoznao na plivačkim pripremama u Istanbulu, a koji je i nekadašnji triatlonac, da istrčimo zajedno polumaraton u Ljubljani, on mi je bio vodič / pilot. Tim gestom pokazali smo da su granice izbrisive.

Novi (para)olimpijski ciklus za Tokio 2020. godinu je počeo.

Za ove četiri godine ostvario sam mnogobrojne uspehe širom sveta na trkama svetskog kupa u paratriatlonu. Ušao sam u top 8 na svetskoj rang listi i u top 8 na paraolimpijskoj kvalifikacionoj listi. Na igre ide 9 takmičara + 1 mesto za zemlju domaćina.

Počeo sam da popunjavam triatlonsku sezonu atletskim trkama (5, 10, 21km). Od 2017-2019. godine bio saučesnik riječkog polumaratona, na inicijativu organizatora da Hrvoje i ja nastavimo promociju trčanja bez granica. Osnovali smo fond za pomoć studentima sa invaliditetom na riječkom sveučilištu, od novca koji smo prikupljali našim trčanjem.

U 2018. godini imao sam veliku čast da učestvujem na ponovo obnovljenoj atletskoj trci u Čačku, posle 28 godina (10km) i ostvarenom pobedom sačuvam titulu “svom” gradu. Trećim mestom na kragujevačkom polumaratonu završio sam sezonu.

Prošle, 2019. godine od konzula Palestine u Srbiji, dobijam poziv da predstavljam Srbiju na polumaratonu u Vitlejemu. Uz pad završio sam trku sedmoplasirani. Boravak u svetoj zemlji, iskoristio sam za obilazak svetih mesta, ali i za upoznavanje kulture ovog naroda. Velike prijatelje sam stekao ovom prilikom, čak su predstavnici Jerihona (najstarije naseljenog grada na svetu), došli u Čačak sa željom da se stvori saradnja, odnosno bratimljenje ova dva grada.

Sam početak paratriatlon sezone nije bio lak. Teško sam ulazio na startne liste. Nizom uspešnih trka završio sam sezonu unutar paraolimpijske kvalifikacione liste. Uradio sam half distancu u Beogradu 11tri. Peto mesto u apsolutnoj konkurenciji i treće mesto na prvenstvu Srbije.

Ove sezonu započeo sam drugim mestom na paratriatlon trci svetske serije, Devenport / Australija, ali novonastala situacija sa aktuelnim COVID-19 virusom sve planirane trke je pomerila za godinu dana, uključujući Olimpijske i Paraolimpijske igre u Tokiju.

Za vreme “karantina” istrčao sam polumaraton iza zgrade.

Pobedio sam na trci “Mala Sveta Gora” u Ovčar Banji (10km) i pre par dana završio sam 11tri half distancu u Beogradu (1.9km plivanje/90km bicikl/21km trčanje) osmim mestom u apsolutnoj konkurenciji. Prvo mesto u apsolutnoj paratriatlon konkurenciji i prvo mesto na prvenstvu Srbije.

Kroz sve ove godine puno toga sam naučio. Jedna od najvažnijih stvari je da uvek treba nastaviti dalje ka zacrtanom cilju, bez obzira na teškoče i prepreke koje vam se dešavaju.

Izgubljena bitka ne znači izgubljen “rat”. Bol je privremen - odustajanje je zauvek!

Razlika između atletskog i triatlonskog trčanja je u tome što u triatlonu trčanje uvek dođe na kraju, a zadatak treninga nam je isti.

Trčanje mi daje veliku duhovnu i fizičku snagu. Mogućnost da pronađem sopstveni mir, ali i da pobedim u najtežoj trci. Trci sa samim sobom.

Nije uvek lako, ali je uvek na kraju lepo.

Jedan od najdražih treninga kad sam u Čačku mi je da istrčim na vrh Jelice i vratim se (20km).

Pored svih sportskih obaveza i ostvarenja, diplomirao sam na Fakultetu medicinskih nauka u Kragujevcu - strukovni fizioterapeut.

Poručio bih svima, šta god da rade i čime se bave, da veruju sebi i svom radu, sportisti da veruju svojim trenerima.

Da teže napretku, ali i da budu strpljivi. Bez strpljenja, dugog napornog i kontinuiranog rada ne mogu ni očekivati prave velike rezultate. Najlakše je odustati. To može svako. Budite borci i izborite se sa svim teškoćama.

Poruka za mlade.

Uživajte i igrajte se u sportu, ali budite disciplinovani. Poštujte sve učesnike, svoje trenere, profesore i roditelje. Škola i obrazovanje su jednako važni u sportskom životu. Nemojte zanemarivati i zapostavkjati ove obaveze. Ako možete na trening, možete i da učite.

Srećan sam što vidim veliki broj Čačana da trče!

Zahvaljujem se svima na izdvojenom vremenu!

Pozivam vas da nam se pridružite u nedelju 27. septembra u Čačku na trkama (5, 10, 21 km). Svako u skladu sa svojim mogućnostima. Tog dana svi smo pobednici, a verujem i svakog narednog!

Molba da se svi pridržavamo propisanih epidemioloških mera.

Ko bude trčao, sigurno je siguran 😀

Srdačan sportski pozdrav!

Hadži Lazar Filipović