Prijavi se
Razmišljam kako da započnem tekst o trčanju, kada sam celog života u sportu bila rekreativac i posmatrač. Možda zbog ovih poslednjih pet godina za koje mogu da kažem da trčim ozbiljno. Ozbiljno u mojim godinama ne merim kilometrima, već stanjem svesti posle svakog uspešnog treninga. Zapravo, svaki kilometar pređenog puta je moja pobeda, moj novi izazov, prepreka koju sam savladala i ostavila iza sebe. Kad trčim guram samo napred, više i dalje, ne okrećem se.
14. novembar je svetski dan borbe protiv dijabetesa, ali s obzirom na broj obolelih, o ovom problemu bi trebalo da se govori svakodnevno. Po nekim procenama samo kod nas u zemlji blizu milion ljudi ima problem sa insulinskom rezistencijom ili dijabetesom tip 1 ili tip 2. Dijabetes se naziva i “tihi ubica” jer mnogi ljudi ne propoznaju simptome i kasno počinju da rešavaju probleme, a pred-dijabetično stanje tj. insulinsku rezistenciju ima polovina stanovništva u našoj zemlji – naravno da mnogi toga nisu ni svesni.
Zašto trčim? Ovo pitanje, za mene, predstavlja više od jednog jednostavnog pitanja. Živim da bih trenirao. Plivao, vozio bicikl i trčao. Možda bi ovo bio najjednostavniji i najpribližniji odgovor za sve što osećam prema sportu, ujedno i prema trčanju kao neizostavnom segmentu triatlona. Trčanje sam oduvek voleo, ali je ljubav prema biciklizmu bila jača, pa je tako izbor prvog sporta bio na strani biciklizma, sve do pojave triatlona, kroz koji počinjem da upoznajem i atletiku, ali i sebe.
Pozdrav drugari, pišem ispred naše male grupice, Čačak trči – Tri tim Čačak. Kao rekreativci naša grupica je aktivna nešto više od godinu dana, i trudimo se da okupimo sve koji žele i vole da trče. Ovom prilikom bih želela da pozovem sve koji su dobre volje, trkače i one koji to žele da postanu, godine naravno nisu bitne, one su uvek samo broj, da se pokrenu i iskoriste svoje slobodno vreme da pruže svome telu ono što je najbolje, odnosno da uvide da fizička aktivnost nije „bauk“ 😁 već samo dodatno gorivo za naš organizam.
Zdravo drugari! Ja sam Ivan Dlačić, imam 32 godine, iz Čačka sam, tačnije iz Ljubića. Zadnjih 11 godina živim u Beogradu. Kao mali trenirao sam fudbal, košarku, atletiku, bavio se plesom. Lutao po sportovima kao i sva deca. Uvek se vraćao onom pravom, osnovnom trčanju, atletici “KRALJICI SPORTOVA”. U čemu se i danas pronalazim i veoma sam ponosan na to. Želju za atletikom probudili i prvi moji uzori bili su oni koji su mi najbliži, otac Milan i stric Dragan Dukanac.
“10 godina je prošlo od kada trčim. Mnogo sam drugačiji danas nego kada sam počeo trčati. Trčanje je nekako sraslo uz mene kao i ja uz njega. Postali smo jedno biće. Dalo mi je odgovore na mnoga pitanja. Kad god bih imao neki problem i tražio odgovor nakon istrčanog treninga bih našao rešenje.” “Godinama pokušavam da shvatim, šta je to što vezuje ljude? Koja je to vrednost koja me povezuje sa onima pre mene i onima koji će doći posle?
Dragi čitaoci, ova priča će vas možda motivisati da i vi napišete svoja iskustva. Nikada ne znate, možda baš vaše reči mogu pokrenuti ostale ljude da uživaju u svim emocijama koje trčanje nosi sa sobom, zato ne budite sebični i lenji nego pišite. Kada sam shvatio da neću igrati košarku na nivou o kome sam sanjao bilo mi je potrebno nešto da tu krizu prebrodim. Nisam bio u mogućnosti da kao neka deca odu na tenis, plivanje, ronjenje ili neke druge sportove gde je oprema bila skupa i u tom trenutku za mene nezamisliva.