Razmišljam kako da započnem tekst o trčanju, kada sam celog života u sportu bila rekreativac i posmatrač. Možda zbog ovih poslednjih pet godina za koje mogu da kažem da trčim ozbiljno.
Ozbiljno u mojim godinama ne merim kilometrima, već stanjem svesti posle svakog uspešnog treninga. Zapravo, svaki kilometar pređenog puta je moja pobeda, moj novi izazov, prepreka koju sam savladala i ostavila iza sebe. Kad trčim guram samo napred, više i dalje, ne okrećem se. To je moj život.
Svoj prvi polumaraton sam istrčala u neverovatno organizovanoj Ljubljani, gde nisam ni osetila tih 21 kilometar. Podstaknuta time, ređala sam nove polumaratone u Beogradu i drugim gradovima po Srbiji, a ujedno spajajući svoju drugu ljubav - putovanje i po drugim gradovima van naših granica: Budimpešta, Drezden, Lisabon.
Čovek je krajnje jednostavno biće, a u isti mah i toliko komplikovan i neobjašnjiv. Zašto želimo da idemo van svojih granica, ispitujući svoje sposobnosti i mogućnosti. Tako je i teško objašnjivo zašto sam svojih prvih 42 kilometra istrčala u Beogradu u 41. godini?
Taj osećaj prolaska kroz cilj, umor i bol koji prolaze onog trenutka kada nešto meni do tada nepoznato se razlije od glave do pete i stvori jedan poseban svet u kome sam savladala sebe i uživam u tome.
Želja da ponovim taj osećaj je jača od svega. Zato biram Atinu, meni do sada najdraže mesto, možda zbog iskonske postojbine maratona, možda zbog ulične atmosfere, euforije, organizacije od samog Maratonskog polja do olimpijskog stadiona Panatinaiko koji počiva na ostacima originalnog stadiona, možda zbog svega zajedno, tu trku završavam u suzama od neverovatno nabujalih emocija.
I kad sam pomislila da je tu kraj, biram novi maraton. Plan je bio Moskva, pa Beograd, ali pandemijski uslovi to ne dozvoljavaju. No, barem u trčanju, odustajanja nema. Zato se odlučujem za humanitarni virtuelni Plavi krug oko Ade i tih 42 kilometra istčim čak 9 minuta brže. Nova motivacija i inspiracija…
Šta je sledeće?
Ne znam…
Samo uživam u trčanju. Uživam da dok trčim razmišljam o nebitnom, stvorim oblak u kome sam, prazninu, slušam omiljenu muziku, mislim na meni drage ljude. I završavam kao druga osoba sa novom energijom.
Ako će ova priča baš tebe da podstakne da dođeš sutra na stazu, ja sam srećna. Trčaćemo svako svoju priču, svojim korakom, ali zapamti - u istom pravcu, i samo napred.
