14. novembar je svetski dan borbe protiv dijabetesa, ali s obzirom na broj obolelih, o ovom problemu bi trebalo da se govori svakodnevno.

Po nekim procenama samo kod nas u zemlji blizu milion ljudi ima problem sa insulinskom rezistencijom ili dijabetesom tip 1 ili tip 2. Dijabetes se naziva i “tihi ubica” jer mnogi ljudi ne propoznaju simptome i kasno počinju da rešavaju probleme, a pred-dijabetično stanje tj. insulinsku rezistenciju ima polovina stanovništva u našoj zemlji – naravno da mnogi toga nisu ni svesni. Loša ishrana i neaktivnost su navike koje pogoršavaju situaciju. Sa željom da bar malo utičemo na podizanje svesti o ovom problemima donosimo priču jednog od naših sugrađana koji je uspeo, pre svega svojim edukovanjem o načinu ishrane a onda i treningom reši veliki deo problema.

Ovo je Milanova priča

Imam 46 godina i pre 20 godina počeo sam značajno da dobijam na težini. U početku nisam na to obraćao dovoljno pažnje. Razmišljao sam kako ću jednog dana smršati, ali odluku o tome sam stalno odlagao. Povremeno sam i počinjao sa nekim dijetama, gubio kilograme, ali ubrzo sam sve vraćao. Rad za računarom, fizička neaktivnost i nezdrava ishrana u prekomernoj količini su doprineli da težina brzo napreduje. Najveća težina mi je bila 138 kg, što je za moju visinu od 174 cm bilo skoro duplo više od normalne.

Tada je i vezivanje pertli na obući postao ozbiljan problem. Osećao sam se zarobljenim u svom telu.

Sa gojaznošću stigla je prvo hipertenzija, a kasnije i dijabetes tip 2. Imao sam problema da to prihvatim nadajući se da ću se ubrzo naterati da smršam i da ću zdravlje vratiti u normalu. U početku vrednost šećera u krvi nije bila mnogo veća od normalne pa sam mislio da do ozbiljnih posledica neće skoro doći i nisam menjao način ishrane. Terapiju sam kratko koristio pa odustao. Međutim posle nekoliko godina od uspostavljanja dijagnoze, a pre 4 godine došlo je do ozbiljnog skoka vrednosti šećera u krvi i do posledica u vidu bolova u nozi i problema sa vidom. Tada sam se zabrinuo, vratio terapiji i prestao da jedem slatko. Došlo je do izvesnog poboljšanja, ali nedovoljnog. Čak ni uvođenje insuliske terapije nije značajno poboljšalo situaciju. Lekari su bili radi da pomognu, ali nekako mi se činilo kao da medicina nije imala adekvatan odgovor za ovaj problem.

Procenio sam da ako nešto ne promenim biću funkcionalno slep za dve do tri godine.

Shvatio sam da ne postoji jednostavan izlaz iz situacije. Nešto je moralo da se trpi, posledice bolesti ili težina dijete kako bih smršao. Prelomio sam i odlučio da trpim dijetu. Taktika je bila jednostavna, izbegavati što je moguće više ugljene hidrate i generalno jesti hrane koliko je potrebno a ne koliko želim. Posle samo tri nedelje dijete insulin i lekovi za pritisak mi više nisu bili potrebni i u roku od 6 meseci sa početnih 125 kg, težinu spuštam na oko 90 kg.

Početkom ove godine počinjem po malo i da vežbam. Tu težinu održavam godinu dana do avgusta ove godine kada počinjem da treniram u teretani sa ličnim trenerom Ivanom Krunićem. On mi je dosta pomogao da unapredim formu i da napravim još neke korekcije u načinu ishrane. Dugo se nisam osećao ovako dobro i sposobno. Moja težina je sada 82 kg, nivo šećera u krvi mi je normalan bez ikakve terapije. To ne znači da sada mogu da jedem slatko i slično kao da nemam dijabetes, ali omogućava mi da uz ovakav način života živim zdravo, i ne trpim nikakve nove posledice ove bolesti.

Ljudima koji imaju sličan problem poručujem da uz trud i posvećenost na trajnoj promeni ishrane i povećanju fizičke aktivnosti, ima nade da se situacija značajno popravi i da se u velikom broju slučajeva može voditi potpuno normalan život.

Povedeni ovim primerom a sa istom željom da podigne svest o značaju fizičke aktivnosti teretana Maksimus, gde naš sugrađanin trenutno vežba, do kraja meseca daje 50% popusta za sve ljude koji imaju problem sa dijabetesom.